Bivši britanski ambasador u Beogradu o Kosovu: „Eto šta se desi kada nema konsenzusa oko priznanja nezavisnosti“!

Kosovo je klasičan primer šta može poći po zlu kada nema međunarodnog konsenzusa o priznanju jednostrano proglašene nezavisnosti,smatra bivši ambasador Britanije u Beogradu Čarls Kraford", dodajući da je situacija u vezi sa Katalonijom i Krimom donekle drugačija.

Analizirajući na svom blogu kljucne razlike između onoga što se događalo na Kosovu i Krimu i aktuelnih događanja u Kataloniji, on podseća da je 111 država članica UN priznalo Kosovo, ali da mnoge ključne države – poput Rusije, Indije, Kine, Brazila i drugih – nisu.

"Čak su i unutar EU mišljenja podeljenja – Španija, Rumunija, Kipar i Slovačka nisu priznali nezavisnost Kosova. To znači da se Kosovo bori da dospe u mnoge međunarodne organizacije kao ravnopravna članica, pre svega u same Ujedinjene nacije", navodi bivši britanski diplomata.

Slučaj Kosova, kaže on, pokazuje šta se desi kada jedan region pokuša da se otcepi uprkos stavovima većine u državi i njene legitimne vlade.

"Drugim državama se taj presedan ne dopada. Ko zna kako bi to moglo da se na njih kasnije odrazi… Međutim, ako Srbija konačno prihvati Kosovo kao nezavisnog suseda (možda nakon nekih pograničnih izmena koje bi bile rezultat pregovora), i svi drugi bi, uključujući Rusiju, Kinu i ostale, verovatno to prihvatili i pustili bi Kosovo u UN", smatra Kraford.

Kako navodi, ključni princip – koji podrazumeva da nezavisnost nastupa samo sporazumno – time bio bi potvrđen.

Kraford podseća da je, prilikom raspada Čehoslovačke i Sovjetskog Saveza, sve bilo učinjeno uz svojevrsni sporazum među dotičnim liderima, čime su nove države lako prihvatili svi ostali kao nove članice UN i potpuno nezavisne međunarodne subjekte.

Napominje, međutim, da je u okviru tog procesa i Čečenija proglasila nezavisnost zajedno sa 15 republika koje su bile u sastavu Sovjetskog Saveza, ali je nikada nije priznao ostatak sveta, a s Moskvom se sukobila.

Kad je reč o slučaju Krima, Kraford smatra da je potez Krima s ciljem napuštanja Ukrajine bio nezakonit prema međunarodnom i ukrajinskom pravu i da nije bio usmeren na nezavisnost Krima, već na – pridruživanje Rusiji.

On tvrdi i da su primenjeni dvostruki standardi u slučaju ruskog stava prema Krimu i prema Kosovu.

"Rusija je prihvatila krimski referendum uprkos željama Kijeva, jer želi da Krim drži pod kontrolom. Međutim, Rusija odbija da prizna odluku kosovskog parlamenta o nezavisnosti iz 2008. koja je doneta uprkos željama Beograda", primećuje bivši britanski ambasador.

Na pitanje zašto bi bila prihvaćena nezavisnost Kosova, ali ne i Krima, kaže da ključna i relevantna razlika leži u tome što je Kosovo bilo pod različitim međunarodnim mandatima, dok Krim nije.

"Pored toga, kosovska odluka o nezavisnosti je zadovoljila barem neke ozbiljne standarde pod međunarodnim nadzorom, dok Krim – nije", tvrdi on.

Kraford iz svega zaključuje da je zapravo loša ideja proglasiti nezavisnost ako niste duboko razmislili o tome šta će se posle dogoditi i unapred obezbedili ozbiljan niz brzih priznavanja kako biste sebi osigurali snažan početak.

"Katalonija je smelo usvojila ovu zaista lošu ideju. Održala je glasanje o nezavisnosti uprkos željama Madrida, a nema izgleda da stekne priznanje među drugim državama članicama EU pred nepokolebljivim protivljenjem Madrida, a bez toga joj ne vredi mnogo da nađe par prestonica koje će je ipak priznati", ocenjuje Kraford.

On ne smatra da bi EU mogla da ima posredničku ulogu između Madrida i Barselone jer, kako kaže, posredovanje iziskuje da ga obe strane prihvate i da prihvate da postoji nešto o čemu treba pregovarati, a Španija ne prihvata ni jedno ni drugo.

"A i zašto bi? Katalonija od sebe pravi kompletnu budalu, i svako spoljno posredovanje nalik je uvredi za španski ponos", ističe on, napominjući da je Španija članica EU što znači da EU nije neutralna.

Kraford, ipak, navodi da bi Katalonija "u principu" mogla da bude nezavisna – sa svojih oko 7,5 miliona stanovnika bi, kao nezavisna, bila u prvoj polovini liste zemalja s najvećim brojem stanovnika (odmah iznad Bugarske, Paragvaja, Libije…), a dovoljno je bogata da može da preživi sama kao evropska država.

Problem je, ukazuje on, međunarodno pravo, jer po tom pravu – Katalonija je deo Španije.

Istovremeno ukazuje da nezavisnost ima dva aspekta – kako sami sebe nazivate i kako vas drugi vide.

Prema njegovim rečima, Škotska, Katalonija ili Čečenija mogu da se proglašavaju nezavisnim do mile volje, ali ukoliko ih niko drugi takvim ne priznaje, "ubrzo se zaglave i postanu smešne".

"Ozbiljno je odgovoran posao biti država. Ostale države (a i globalna investiciona zajednica) žele da znaju da ste tome dorasli, inače nemaju razloga da vas priznaju", objašnjava Kraford.

Jedino pitanje za Madrid su uslovi i brzina katalonskog sunovrata, jer "jedno je biti odlučan i hrabar, a nešto sasvim drugo je biti ubedljiv i mudar", zaključuje Kraford, uz savet: "Prvo skoči pa reci hop".

tanjug.rs
Foto: arhiva, arb.majalla.com, Instagram/ applenelken