SMEH U EMISIJI „POSLE RUĆKA“: Danas je humor najbolji lek!

U najgledanijoj emsiji „Posle ručka“ koja vas svaki dan čeka na vašim malim TV ekranima da joj se pridružite, govorilo se na temu smeha.

Samo smeh Srbina spasava!

Čemu se danas smejemo?

Da li je osmeh postao luksuz u Srbiji?

Gosti u studiju bili su: Dragan Marinković Maca, Sanja Pešić, Jova Radovanović, Caci Mihajlović i Milan Kalinić.

Kada odete u inostranstvo sa predstavom naši ljudi se smeju tom humoru. Da li stranci prihvataju naš humor ili se razlikuju predstave ovde i u svetu, na sta ljudi reaguju?

– Ne mogu oni da shvate nas jer smo mi specifični. U principu malo će biti još svega toga. Mladi ljudi su slabo zainteresovani. Više su za muziku i ove nove trendove koji su sada. Kod ljudi koji su odrastali uz Laneta Gutovića i veličina poput njega taj humor može da prođe, ali kod novih generacije koje dolaze, slabo. Danas je smeh kao lek – rekao je Dragan Marinković.

Kako ova nova generacija gleda na ovo što je ranije bilo i na sve što se tada radilo?

– Tehnologija je učinila svoje. Klinci su odrasli u prazno i praznina je velika. Važno je bilo napraviti kontinuitet između onoga što je bilo, godina u kojima je bio rascep i ovoga danas. Deca ne razumeju mnogo toga, negde su i zbunjena. Niko nije tim generacijama uspeo da pokaže i uputi ih, a ona sama se zabavljaju nekim drugim ponuđenim stvarima – rekao je nekadašnji član "Sedmorica mladih" Jova Radovanović

Da li se u privatnom životu kao onda i sada mlađa generacija druži ili se to izgubilo jer je negde i vreme u kom živimo krivo?

– Da. Mnogi od nas su kroz posao postali jako veliki prijatelji i bez obzira što smo se znali i ranije privatno. Radili smo na raznim emisijama, uloge su te koje nas spajaju, a i život. Mi smo jedna velika porodica i moramo naći vremana jedni za druge. Većina nas ima i porodice i decu. Važno je baviti se decom jer njih morate uputiti u ono što je dobro. Moj otac je "kriv" što sam se ja zaljubio u filmove. Ja želim da mojoj deci prenesem ono što je kvalitetno i uputim ih u ono šta se sme, a šta nije dobro. Nekada moja supruga i ja u parku kada smo sa decom i gledamo vršnjake naše dece se pitamo da li smo mi jako strogi roditelji. Nisam pobornik onoga da deca trebaju da se puste da rade šta ona žele. Dosta vremena provodim sa svojom decom jer je lako biti otac, ali biti tata je veoma ozbiljno i nosi veliku odgovornost – rekao je Milan Kalinić.

Danas ne postoje više "institucije" poput "Bifea" u pozorištu, kako se ulazilo tamo?

– Super u tipovi bili i nije bilo problema. U poćetku si posmatrač, slušalac svih priča, pa posle kada te ponude pićem onda ulaziš u društvo. Mi mlađi smo se kao grozdovi okupljali oko tih ljudi, tih velikana našeg glumišta da čujemo priće. Od tih priča koje sam skupljao godinama i nastala je knjiga "Uspomenar 121" – rekao je Caci Mihajlović

Da li je bilo pored šala i vređanja, jer neke šale znaju i da zvuče uvredljivo?

– Ne. Bule i Taško su bili non stop zajedno, prijatelji i na sceni i van nje. Porodićno su se družili i šalili. Mada jedan nije hteo da se šali na svoj račun, a drugi jeste, ali sve je to život. Postoji priča kada je Taško Načić završio legendarni film „Davitelj protiv davitelja“. Nastala je šala sa mačićima na temu filma, možete je pročitati u knjizi, vrlo je bili duhovita. Bifeom se prolomio glasan smeh. Glumci koji su uglavnom imali uloge koje su zasmejavale su izazivali smeh kod ljudi i ako su nekada uloge zahtevale i ozbiljnost. Naš velikan Miodrag Petrović Čkalje je imao jednu dramsku ulogu i kada je izašao na binu ljudi su počeli da se smeju – rekao je Caci Mihajlović i ispričao kako je ušao u postavu legendarne predstave "Radovana III".

– Bio sam mlad glumac, jedno jutro me je sreo u "Bifeu" Bora Todorović i kaže mi "spremaj onog Jelenčeta, mrzi me da igram". Tad je bio sistem da se izbaci veliki broj premijera da bi se od grada dobilo odobrenje za igranje predstave. Radmilović je uvek govorio da ga puste na miru sa premijerom da bi se malo "rasporedio". I rasporedio se na skoro 300 predstava. Ja sam shvatio kolegu Boru Todorovića jako ozbiljno i spremio sam se temeljno, kao da uskačem u predstavu odmah. Došao sam na probu i Bora je morao negde da putuje tako da sam ja ostao na probi. Spremio sam se dobro, odigrali smo prvi deo, ušao sam u garderobu i zatekao Boru kako sedi na stolici. Pogledao sam ga čudno jer mi je rekao da mora na put. Tada mi je rekao, ne putujem, ostao sam da ti čestitam, dobio si ulogu – rekao je Mihajlović i naglasio da je uloga Jelenčeta u prdstavi "Radovan III" bila namenjena Bori Todoroviću.

Ljudi idu na smehoterapiju da li je smeh lek?

– Zasmejavati ljude na način na koji ih zasmejavamo je jako teško, ali je lepo. Komedija je najteži žanr. Ja se igram u mojim predstavama sa emocijama. Mislim da danas živimo u nadrealnim životima tako da je sve realno duhovito, a ranije je bilo obrnuto. Šou poput „Sedmorica mladih“ koji je imao galeriju likova je prava stvar i čudi me da niko posle toga tako nešto slično nije uradio. Njih je bilo sedam i svako od njih je pokupio neku simpatiju kod ljudi. Neke originalne stvari se ne smeju dirati. To su radili vrhunski glumci i majstori svog „zanata“ tako da bi svakak kopija bila samo loša kopija. Jednostavno to se ne dira. "Atelje" je jedna velika institucija jako je lepo biti deo te institucije – rekao je glumac Dragan Marinković Maca

Sudar duha Beograda i Sarajeva je uvek bio na visokom nivou.

– Naravno Sarajevo je uvek volelo Beograd i Beograd je voleo Sarajevo. Bez obzira gde je ljudima adresa stanovanja oni se sastaju, prave uspomene i to je važno. Ljudi se retko smeju i dijagnoza je napraviti mikrosvet i mikroklimu zdravih ljudi i zdravog druženja, da smo zdravi, okrenuti porodici, vedri i nasmejani ljudi– rekao je Dragan Marnkovič Maca.

Zašto su ljudi koji se bave humorom ozbiljni i u kolikoj meri mlađe generacija "jedu" uloge?

– Morate biti ozbiljni i inteligentni da bi napisali tekst koji je duhovit. Još je važan i način na koji ćete taj tekst tačno prezentovati, jer je humor vrlo ozbiljna stvar . Mlade glumce i mlado glumište sada ubija žuta štampa. Oni u jednom trenutku umisle da su zvezde i da su glumčine. Da bi postali veliki glumci trebaju napraviti jedan ozbiljan repertoar i napuniti CV. Dobro je za glumca da radi i na sceni i van nje. Dobro je promeniti i sredinu i reditelja. Proći kroz razne rukopise. Važno je upoznati nove ljude i estetike – rekao je Dragan Marnkovič Maca

Retko se pominje ime Minimaksa, revolucionara koji je poed svega što je radio pisao i satiričnu poeziju. Bavio se i karikaturom. Vreme se računa pre i posle Minimaksa. Ljudi koji su otišli bili su bogati duhom, mnogo dobrih i sjajnih glumaca više nije među nama.

– Ljudi su skloni zaboravu i uvek me obraduje kada u novinama vidim čoveka koji se redovno seti Minimaksa i svake godine daje čitulju u novinama. Čovek je sa Čubure i svi ga znamo. Žika slika je u pitanju. Veliki glumci su otišli i moramo ih pamtiti sve. Ljuba Moljac je bio ozbiljan, a izuzetno duhovit ćovek. Bio je poznat po svojim fenomenalnim pesmama koje je pisao u desetercu. Te njegove pesme nikad nije hteo da ćita, ali ih je čitala Milene Dravić. Suze su lile svima koji su bili prisutni dok su te pesme čitane – rekao je Caci Mihajlović

Izvor: Happytv.rs
Foto: Happytv.rs